Reci: „Ja sam čovjek kao i vi, samo – meni se objavljuje da je vaš Bog samo jedan Bog, zato se Njemu iskreno klanjate i od Njega oprosta tražite! A teško onima koji Njemu druge ravnim smatraju,
Kuran, sura 41,6

 

Niko ne može u punoj meri da poštuje svoju veru, običaje i istoriju ako istovremeno omalovažava i ne poznaje druge. Svedoci smo brojnih terorističkih napada, kojima islamisti na uvrede  odgovaraju ubistvima, i to često nevinih ljudi. Svakako da sav normalan svet osuđuje ove zločine.

Međutim, stalno se zaobilazi činjenica da se u modernom liberalizmu, pod plaštom slobode izražavanja, stalno potura vređanje religija, u ovom slučaju – Islama. Karikature proroka Muhameda ne predstavljaju nikakvu modernu demokratsku tekovinu slobode govora, već najgrublju uvredu verskih osećanja miliona vernika, u ovom slučaju – muslimana.

Hajde za trenutak da se malo upoznamo sa osnovama ove religije. Neće nas „ujesti zmija“ ako se upustimo u proučavanje drugačijih verovanja. Poštovanje tih, drugačijih verovanja više priliči modernom društvu XXI veka, nego njihovo vređanje.

Početkom VII veka nove ere Arapi su bili duboko podeljen narod, oslabljen brojnim građanskim ratovima i razjedinjen velikim socijalnim razlikama i uticajima različitih mnogobožačkih kultova. U gradu Meki cvetala je trgovina dragim kamenjem, svilom, vunom, oružjem, pšenicom, urmama, tamjanom i drugim dragocenostima. Veliki izvor prihoda predstavljao je i dolazak u grad raznih hodočasnika koji su se molili svojim brojnim bogovima i idolima. Oko 570. godine u okolini Meke je rođen Muhamed. Kako je u ranom detinjstvu ostao bez roditelja, brigu o njemu je vodio stric Abu Talib. Sa njim je još kao dečak putovao trgovačkim karavanima u Siriju, gde je susreo hrišćanske monahe i askete. U dvatesestpetoj godini oženio se petnaest godina strarijom, bogatom udovicom Hatidžom. Svoju suprugu Muhamed je veoma voleo i sve do njene smrti nije imao drugih žena. Kako mu je ovaj brak rešio materijalne probleme, mogao se posvetiti razmišljanju i meditiranju.

Po muslimanskom predanju, Muhameda je prilikom jednog od njegovih meditiranja u pećini na planini Hira, u blizini Meke, posetio melek (anđeo) Džibril (kod katolika – Gabrijel, kod pravoslavaca – Gavrilo). Kao i kod hrišćana, ovaj anđeo se smatara Božijim glasnikom. Ovo proviđenje je početak Islama. Božije reči su ponavljane Muhamedu dok ih ovaj nije zapamtio (po muslimanskoj tradiciji, Muhamed nije umeo da čita i piše). U početku Muhamed je bio jako uplašen ovim vizijama i prvo se poverio svojoj ženi Hatidži, koja mu je poverovala i tako postala prvi vernik nove religije. Zatim, Muhamedu su poverovali i njegovi usvojeni sinovi, a potom i drugi rođaci. Prve „Božije poruke“ je prenosio samo vrlo uskom krugu ljudi, dok nije dobio naredbu da ih propoveda svim Arapima.

 

Foto: Wikipedija

U osnovi Muhamedovog učenja bila je poslušnost jedinom Bogu – nasuprot dotadašnjem mnogobožakom verovanju. Propovedanje jednakosti svih ljudi pred Alahom (Jedinim Bogom) i obaveza bogatijih da pomažu sirotinju dovelo je do toga da su Islam prvo prihvatili niži slojevi. Zbog svog suprotstavljanja mnogobožačkim religijama, Muhamed je stekao puno neprijatelja u Meki. Netrpeljivost bogatih trgovaca prema njemu je dovela do toga da je Muhamed sa svojim pristalicama morao da se preseli u grad Medinu. Ovaj poduhvat pun neizvesnosti muslimani zovu „hidžra“ (preseljenje) i od tog dana, 16. juna 622. godine, računaju početak islamske ere i prvi dan u brojanju godina po islamu.

Muslimani Muhameda smatraju poslednjim Božijim poslanikom kome su prethodili Avram (arapski: Ibrahim), Mojsije (Musa) i Isus (Isa), koga, za razliku od hrišćana, ne smatraju Božijim sinom već samo prorokom. U islamskoj tradiciji, Muhamed je prosečan čovek koji je uživao u ženama (posle Hatidžine smrti imao je još devet žena), a izdvajao se samo po bezrezervnoj i neograničenoj pokornosti Bogu. Posle Hidžre, Muhamed, osim što nastavlja da proriče, postaje i politički i vojni vođa, a i njegova otkrovenja od verskih dogmi postaju norme društvenog uređenja. Mnoge nove ideje su se odnosile na bolji položaj sirotinje i žena, što je doprinelo povećanju Muhamedovog uticaja u Medini. Stalne čarke i međusobno pljačkanje trgovačkih karavana dovelo je do rata izmežu Meke i Medine. Prorok je sada postao vojskovođa i posle nekoliko preokreta ratne sreće, pobeđuje u ratu koji je trajao od 624. do 630. godine. U naredne dve godine Muhamed sa velikim uspehom širi granice islamske države i sve veći broj arapskih plemena prima novu religiju i potpada pod njegovu vlast. Uspeo je da ujedini arapski narod i stvori državu koja obuhvata celo Arabijsko poluostrvo neposredno pre svoje smrti. Muhamed je umro 8. juna 632. godine u Medini, gde je i sahranjen u Prorokovoj džamiji.

Kako Muhamed nije imao muške naslednike, odmah po njegovoj smrti su nastale podele o načinu izbora kalifa (khalafa-slediti). Ove podele će trideset godina kasnije dovesti do građanskog rata i konačnog raskola u islamu na Sunite i Šiite.