MILUNKA SAVIĆ

MILUNKA SAVIĆ

Žena sa najviše odlikovanja za hrabrost u svetskoj istoriji

Slabiji pol, nežniji pol… Svi tako misle o ženama. Mislite i vi ali ćete mišljenje promeniti u narednih par minuta. Kad budete pročitali ovaj tekst, imaćete drugačiji stav o tome ko je slabiji i nežniji.

Kada je 1912. godine izbio I balkanski rat, srpskom narodu je bilo jasno da je napokon došlo vreme da se viševekovno ropstvo pod Turcima zauvek okonča. Preko 26.000 dobrovoljaca se prijavilo posle vesti o mobilizaciji. Među njima je bio i Milun Savić iz sela Koprivnica kod Raške. Sa svojom dobrovoljačkom jedinicom kasno je stigao na front, Turska je već bila poražena. Međutim, nije se dugo čekalo na novi sukob. Posle kratkog mira izbio je II balkanski rat jer je Bugarska bila nezadovoljna podelom teritorija, pa je napala dojučerašnje saveznike Srbiju i Grčku.

Milun se brzo istakao u Bregalničkoj bici i dobio čin kaplara i medalju za hrabrost. Proslavio se preciznošću kojom je pod žestokom vatrom ubacivao bombe u neprijateljske rovove. Poslednjeg dana bitke teško je ranjen i prebačen u bolnicu.

Tamo je lekare čekao neviđeni šok – Milun je, u stvari, Milunka!

 

Pošto je otkrivena njena velika tajna, po izbijanju Prvog svetskog rata, više joj nije vredelo da se ošiša kratko, obuče muško odelo i prijavi u dobrovoljce. Sad je bila kaplar ali nije dobila ratni raspored. Lično je od načelnika Vrhovne komande, vojvode Radomira Putnika tražila pušku ali ovaj nije hteo ni da čuje za tako nešto. Probajte da shvatite da je u to vreme bilo potpuno nemoguće i nenormalno da žena bude vojnik jednako kao i muškarac.

Na Milunkinu sreću, slavni i neustrašivi četnički komadant, major Voja Tankosić je bio vrlo dobro upoznat sa njenom vojničkom slavom i nagovorio vojvodu Putnika da popusti upornoj devojci.

Tokom celog rata je bila neprestano u borbama osim kad bi se lečila posle nekog od devet ranjavanja. U kolubarskoj bici zarobila je 20 austrougarskih vojnika i zbog tog dobila Karađorđevu zvezdu s mačevima. Drugu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine… U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu… A bila je podoficir u čuvenom, prekaljenom, najboljem od najboljih – Drugom „Gvozdenom puku“ Knjaz Mihailo…

Nebrojena herojstva doneli su Milunki Savić  najveća odlikovanja, kakva nijedna žena na svetu nije dobila, ni pre, ni posle nje. Osim dve Karađorđeve zvezde, nosilac je i zlatne i srebrne medalje za hrabrost „Miloš Obilić“, dve francuske Legije časti, Francuskog ratnog krsta sa zlatnom palmom (jedina žena koja je ikada dobila ovaj orden), ruskog Krsta Svetog Đorđa Pobedonosca i engleske Medalje Reda Svetog Mihajla i Svetog Đorđa.

Polovinom 1918. godine Vrhovna komanda svih savezničkih armija izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić sa naređenjem da se pročita pred strojem u stavu „mirno“ svih jedinica Antante. Ovakva počast nikada nije ukazana nijednom oficiru ili generalu u Prvom svetskom ratu.

Na Solunskom frontu je, za opkladu sa francuskim generalom, sa 40 metara pogodila bombom flašu konjaka. Preostalih 19 flaša ovog skupog pića podelila je među vojnicima svoje čete.

Između dva svetska rata radila je kao čistačica, udala se, rodila jednu ćerku i još tri usvojila. Brzo je ostala udovica ali se nikada nije žalila.

Za vreme Drugog svetskog rata 1942.g. odbila je da prisustvuje banketu koji je Milan Nedić organizovao za nemačke generale i oficire. Policajci su je prebili pred decom, a ubrzo se našla i u čuvenom Banjičkom logoru, gde je bila zatočena deset meseci.

Posle Drugog svetskog rata, odbila je da se preseli u Francusku, gde joj je nuđena zavidna penzija. Komunistički režim nije imao naročitog poštovanja za srpske heroje ranijih ratova, pa je nastvila da radi kao čistačica.

Umrla je 5. oktobra 1973. godine.

Za razliku od mnogih drugih „heroja“, naročito današnjih, od otadžbine nije tražila ništa a davala je sve.

MUHAMED, BOŽIJI POSLANIK

MUHAMED, BOŽIJI POSLANIK

Reci: „Ja sam čovjek kao i vi, samo – meni se objavljuje da je vaš Bog samo jedan Bog, zato se Njemu iskreno klanjate i od Njega oprosta tražite! A teško onima koji Njemu druge ravnim smatraju,
Kuran, sura 41,6

 

Niko ne može u punoj meri da poštuje svoju veru, običaje i istoriju ako istovremeno omalovažava i ne poznaje druge. Svedoci smo brojnih terorističkih napada, kojima islamisti na uvrede  odgovaraju ubistvima, i to često nevinih ljudi. Svakako da sav normalan svet osuđuje ove zločine.

Međutim, stalno se zaobilazi činjenica da se u modernom liberalizmu, pod plaštom slobode izražavanja, stalno potura vređanje religija, u ovom slučaju – Islama. Karikature proroka Muhameda ne predstavljaju nikakvu modernu demokratsku tekovinu slobode govora, već najgrublju uvredu verskih osećanja miliona vernika, u ovom slučaju – muslimana.

Hajde za trenutak da se malo upoznamo sa osnovama ove religije. Neće nas „ujesti zmija“ ako se upustimo u proučavanje drugačijih verovanja. Poštovanje tih, drugačijih verovanja više priliči modernom društvu XXI veka, nego njihovo vređanje.

Početkom VII veka nove ere Arapi su bili duboko podeljen narod, oslabljen brojnim građanskim ratovima i razjedinjen velikim socijalnim razlikama i uticajima različitih mnogobožačkih kultova. U gradu Meki cvetala je trgovina dragim kamenjem, svilom, vunom, oružjem, pšenicom, urmama, tamjanom i drugim dragocenostima. Veliki izvor prihoda predstavljao je i dolazak u grad raznih hodočasnika koji su se molili svojim brojnim bogovima i idolima. Oko 570. godine u okolini Meke je rođen Muhamed. Kako je u ranom detinjstvu ostao bez roditelja, brigu o njemu je vodio stric Abu Talib. Sa njim je još kao dečak putovao trgovačkim karavanima u Siriju, gde je susreo hrišćanske monahe i askete. U dvatesestpetoj godini oženio se petnaest godina strarijom, bogatom udovicom Hatidžom. Svoju suprugu Muhamed je veoma voleo i sve do njene smrti nije imao drugih žena. Kako mu je ovaj brak rešio materijalne probleme, mogao se posvetiti razmišljanju i meditiranju.

Po muslimanskom predanju, Muhameda je prilikom jednog od njegovih meditiranja u pećini na planini Hira, u blizini Meke, posetio melek (anđeo) Džibril (kod katolika – Gabrijel, kod pravoslavaca – Gavrilo). Kao i kod hrišćana, ovaj anđeo se smatara Božijim glasnikom. Ovo proviđenje je početak Islama. Božije reči su ponavljane Muhamedu dok ih ovaj nije zapamtio (po muslimanskoj tradiciji, Muhamed nije umeo da čita i piše). U početku Muhamed je bio jako uplašen ovim vizijama i prvo se poverio svojoj ženi Hatidži, koja mu je poverovala i tako postala prvi vernik nove religije. Zatim, Muhamedu su poverovali i njegovi usvojeni sinovi, a potom i drugi rođaci. Prve „Božije poruke“ je prenosio samo vrlo uskom krugu ljudi, dok nije dobio naredbu da ih propoveda svim Arapima.

 

Foto: Wikipedija

U osnovi Muhamedovog učenja bila je poslušnost jedinom Bogu – nasuprot dotadašnjem mnogobožakom verovanju. Propovedanje jednakosti svih ljudi pred Alahom (Jedinim Bogom) i obaveza bogatijih da pomažu sirotinju dovelo je do toga da su Islam prvo prihvatili niži slojevi. Zbog svog suprotstavljanja mnogobožačkim religijama, Muhamed je stekao puno neprijatelja u Meki. Netrpeljivost bogatih trgovaca prema njemu je dovela do toga da je Muhamed sa svojim pristalicama morao da se preseli u grad Medinu. Ovaj poduhvat pun neizvesnosti muslimani zovu „hidžra“ (preseljenje) i od tog dana, 16. juna 622. godine, računaju početak islamske ere i prvi dan u brojanju godina po islamu.

Muslimani Muhameda smatraju poslednjim Božijim poslanikom kome su prethodili Avram (arapski: Ibrahim), Mojsije (Musa) i Isus (Isa), koga, za razliku od hrišćana, ne smatraju Božijim sinom već samo prorokom. U islamskoj tradiciji, Muhamed je prosečan čovek koji je uživao u ženama (posle Hatidžine smrti imao je još devet žena), a izdvajao se samo po bezrezervnoj i neograničenoj pokornosti Bogu. Posle Hidžre, Muhamed, osim što nastavlja da proriče, postaje i politički i vojni vođa, a i njegova otkrovenja od verskih dogmi postaju norme društvenog uređenja. Mnoge nove ideje su se odnosile na bolji položaj sirotinje i žena, što je doprinelo povećanju Muhamedovog uticaja u Medini. Stalne čarke i međusobno pljačkanje trgovačkih karavana dovelo je do rata izmežu Meke i Medine. Prorok je sada postao vojskovođa i posle nekoliko preokreta ratne sreće, pobeđuje u ratu koji je trajao od 624. do 630. godine. U naredne dve godine Muhamed sa velikim uspehom širi granice islamske države i sve veći broj arapskih plemena prima novu religiju i potpada pod njegovu vlast. Uspeo je da ujedini arapski narod i stvori državu koja obuhvata celo Arabijsko poluostrvo neposredno pre svoje smrti. Muhamed je umro 8. juna 632. godine u Medini, gde je i sahranjen u Prorokovoj džamiji.

Kako Muhamed nije imao muške naslednike, odmah po njegovoj smrti su nastale podele o načinu izbora kalifa (khalafa-slediti). Ove podele će trideset godina kasnije dovesti do građanskog rata i konačnog raskola u islamu na Sunite i Šiite.

INCIDENT U GLAJVICU

INCIDENT U GLAJVICU

Povod za početak II svetskog rata

 

La Fonten je odavno napisao basnu koja govori o surovoj životnoj istini – Jači je uvek u pravu.

Jednog dana pilo jagnje na bistrom potoku, kad se u tom trenutku pojavi vuk. Vuk je bio veoma gladan. Videvši jagnje, viknu ljutito: „Kako se usuđuješ da mi mutiš vodu! Sada ću te pojesti zbog tvoje drskosti!“

„Visosti“, reče jagnje, „nemojte se ljutiti na mene. Ako pogledate malo bolje, primetićete da ja makar dvadeset koraka dalje nizvodno pijem vodu, pa kako da vam ja mutim vodu.“

Vuk se naljuti još više pa reče: „Sigurno mi mutiš vodu! Osim toga prošle si godine govorio loše o meni.“ „Kako ću ja prošle godine o vama govoriti loše, kad nisam bio ni rođen i majka me još uvek doji.“, odgovori jagnje.

„Ako nisi ti onda je tvoj brat.“ „Ne“, odgovori jagnje, „ja nemam braće ni sestara.“ „Onda je bio neko od vas jagnjadi, ovaca, pasa ili čobana, niko nema lepu reč o meni. Ovaj put ću da se osvetim.“

Vuk zgrabi jagnje, odvuče ga u šumu i pojede ga.  

Nekadašnji kaplar, a sada veliki Firer (Vođa), Adolf Hitler, okupio je 22. avgusta 1939. godine komadante pešadije, avijacije i mornarice u svojoj vili na Berghofu i saopštio im da je sve spremno za napad na Poljsku. Potpisan je sporazum sa SSSR-om o podeli Poljske, Englezi i Francuzi su suviše slabi, a niko u istoriji nije imao takav autoritet kao njihov Firer.

Svi su se bojali da će do ovoga doći ali su se potajno nadali da će iskompleksirana budala koja sebe zove Vođom nemačke nacije ipak ostati samo na velikim rečima kada je govorio o prodoru na istok.

To se nije desilo i „Majmun je ušao u tenak!“ (citat iz Kusturičinog filma „Underground“) i sve je bilo spremno za najveće krvoproliće u istoriji.

Nemačke snage su se koncentrisale prema poljskoj granici, u luku Gdanjsk je uplovio bojni brod Šlezing – Holštajn u „prijateljskoj poseti“. Čekao se samo povod za napad…

Tog 31. avgusta grupa SS-ovaca preobučenih u poljske uniforme simulirali su napad na radio stanicu u pograničnom gradiću Glajvic. U pitanju je bila pažljivo isplanirana akcija koja će dati povod Nemačkoj da napadne nedužnu Poljsku. Još je u Majn Kampfu Hitler izneo stav da je prirodno stanje čovečanstva borba, a ne mir i da jači treba da pokori slabijeg.

Alfred Helmut Naujoks je bio dugogodišnji pripadnik SS-a i jedan od organizatora ove „predstave“. Posle rata se predao saveznicima i do detalja ispričao celu priču.

Oko 20 časova SS-ovci u poljskim uniformama upadaju u radio stanicu u Glajvicu. Portira i nekoliko tehničara savlađuju udarcima pendreka. Prekidaju program da bi jedan od njih na nemačkom i poljskom jeziku psovao nemačku vladu i pozivao na oslobodilačku borbu. Stanovnici ovog gradića sa nevericom slušaju svoje radio aparate, nesluteći prevaru. Da bi sve bilo uverljivije, nekoliko osuđenika iz logora Dahau je takođe obučeno u poljske uniforme, data im je smrtonosna inekcija, a potom su im tela izrešetana, da bi izgledali kao žrtve sukoba. Sve je izgledalo kao da je grupa poljskih vojnika upala na teritoriju Nemačke i na lokalnoj radio stanici održala anti-nemački govor. Moćnim nacistima je to bilo dovoljno da krenu u „odbrambeni“ rat…

Još iste noći, već uveliko spremna nemačka vojska napala je slabašnu Poljsku.

Sledećeg prepodneva, Hitler je održao govor u Rajhstagu (skupštini) u kome je rekao da se njegova miroljubivist i beskrajno strpljenje ne smeju pobrkati sa slabošću, a još manje sa kukavičlukom. E, tako se laže, a ne ko ovi naši danas…

Poljaci nisu ni stigli da se pravdaju da nisu umešani u ovaj „napad“ a već su nemački tenkovi ušli duboko u njihovu teritoriju. 3. septembra 1939. godine Velika Britanija i Francuska objavljuju rat Nemačkoj. Počinje II svetski rat…

Saveznici nisu pružili skoro nikakvu pomoć Poljacima koji su se uzalud nadali. 17. septembra, po ranijem tajnom dogovoru Staljina i Hitlera, vojska SSSR-a  napada „sa leđa“ već skoro poraženu Poljsku i zauzima jedan deo njene teritorije. Protiv dva jaka neprijatelja, a bez savezničke pomoći, Poljska nije imala nikakvih šansi. Uprkos hrabrom otporu, sve je bilo gotovo posle samo mesec dana ratovanja.

UBISTVO KNEZA MIHAILA OBRENOVIĆA

UBISTVO KNEZA MIHAILA OBRENOVIĆA

Nedelja je, 29. maj 1868. godine, i dan je idealan za šetnju u prirodi. Knez Mihailo, vladar Srbije u naponu snage, nameravao je da u potpunosti iskoristi lepotu tog prolećnog popodneva.

Topčider je bio omiljeno izletište Beograđana. Njihov Beograd je već uveliko započeo promenu iz turske kasabe u evropsku prestonicu. Duh nacionalnog oslobođenja i napretka osećao se u celoj Srbiji. Za razliku od svog oca, kneza Miloša, Mihailo je vladao kao prosvećeni apsolutista i skoro u svemu mu je interes države bio ispred ličnog interesa. Skoro u svemu …

Nestašni Kupidon se baš zaigrao kada je srpskog kneza pogodio strelom ljubavi u srce. Nesrećni Mihailo se zaljubio u svoju rođaku, sestričinu Katarinu Konstantinović. Zbog svoje namere da se oženi bliskom rođakom, zamerio se svima – Crkvi, Iliji Garašaninu i drugim vodećim političarima i, na kraju krajeva, srpskom narodu, koji ne bi prihvatio ovakvo rodoskrvnuće.

U svakom slučaju, zaljubljeni par je tog popodneva rešio da uživa u izletu. Mihailu i Katarini društvo su pravili Katarinina majka, a Mihailova sestra od strica, Anka Konstantinović i, naravno, siva eminencija porodice Obrenović, kneževa strina i Ankina majka – Tomanija Obrenović, udova Jevremova, Miloševog brata. Stara Tomanija je mnoge konce držala u rukama, kada je u pitanju vladanje Srbijom.

Osim jednog sluge, knez je imao i obezbeđenje od samo jednog čoveka – ađutanta Svetozara Garašanina, sina Ilije Garašanina, koji pritom nije imao ni pištolj, već samo sablju.

Mihailo je bio ubeđen da nema Srbina koji bi digao ruku na njega.

Idilična šetnja ih je odvela malo dublje u šumu. Tamo su naišli na četiri gospodina u svečanim odelima. Gospoda su učtivo podigla svoje šešire cilindre u znak pozdrava i naklona, na šta im je knez jednako učtivo odgovorio. Iznenada, jedan od četvorice vadi pištolj i puca u kneza Srbije. Zatim i ostala gospoda potežu pištolje i otvaraju vatru. Anka Konstantinović pokušava da svog brata od strica odbrani telom i sama gine na licu mesta. Jedan od atentatora poteže nož i počinje da kasapi, verovatno, već mrtvog Mihaila. Malo udaljeni Svetozar Garašanin hrabro napada sabljom na četiri pištolja i pada teško ranjen. U celom metežu ranjena je i kneževa ljubav Katarina, dok je jedina uspela da pobegne stara Tomanija, koja je i prenela užasnu vest.

Počinioci su ubrzo uhapšeni i izvedeni pred sud. Na kontroverznom suđenju, pokušavalo se na sve načine da se ubice dovedu u vezu sa knezom Aleksandrom Karađorevićem, kog je Austrija odbila da izruči. I do danas je ostalo puno nerazjašnjenih detalja.

Ono što se pouzdano zna jeste da su četvorica neposrednih izvršilaca bili izuzetno bogati i ugledni ljudi. Braća Kosta (čuveni trgovac) i Đorđe (poznati advokat) Radovanović su svoj zločin pravdali osvetom za svog trećeg brata, advokata LJubomira, koji je zbog svojih političkih uverenja nepravedno osuđen. Druga dvojica, bivši predsednik beogradskog Okružnog suda Lazar Marić i trgovac Stanoje Rogić, su takođe, po svojoj tvrdnji, bili žrtve montiranih procesa.

Pored ove četvorice, streljano je još deset ljudi, koji su po neubedljivim dokazima i iskazima datim pod batinama, navodno, bili deo zavere. Trojica iz znamenite porodice Nenadović, među njima i sin čuvenog prote Mateje, Svetozar, platili su glavom svoju bliskost sa Karađorđevićima.

Pojedini istoričari, po izreci „gde ima dima, ima i vatre“, smatraju da Nenadovići nisu baš potpuno nevini u ovom zločinu, a naročito njihova rođaka, kneginja Persida Karađorđević. I dok je knez Aleksandar Karađorđević teško primio vest o smrti kneza Mihaila, a naročito teško su mu pale optužbe da je on organizovao atentat, te je stalno uporno negirao bilo kakvo vezu sa tim, njegova supruga je, po nekim mišljenjima, itekako uplela svoje prste u zaveru.

Sa druge strane, i političari odani knezu su pod velikom sumnjom. Pre svih – ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac. Za sebe je tvrdio da je vanbračni sin kneza Miloša. Odmah posle vesti o atentatu, izveo je neverovatan niz sjajnih poteza kojima je sebi osigurao veliku vlast, tako da je ili bio ekstremno spretan i pribran u trenucima opšteg rasula, ili je znao šta se sprema i lukavo isplanirao svoje poteze. Za kneževog naslednika je proglasio četrnaestogodišnjeg Milana Obrenovića i zapretio vojskom svima koji bi se tome usprotivili. Od stare Tomanije je isprosio i potom oženio njenu unuku Katarinu, nesuđenu Mihailovu suprugu, tako da je u nekom razvoju događaja planirao da i samog sebe proglasi za kneza. (Pošto istoričari ne iskjlučuju mogućnost, čak smatraju da postoji verovatnoća da je Blaznavac zaista bio vanbračni sin kneza Miloša, njegov brak sa Katarinom, iz kog su izrodili dvoje dece, predstavlja isto rodoskrvnuće kao i ono zbog koga su svi osuđivali pokojnog kneza.)

Knez Mihailo je bio u središtu nadanja Srba i drugih Južnih Slovena o oslobođenju posle viševekovnog ropstva i ujedinjenju. Kao takav, bio je trn u oku, ne samo Turske, već i ostalih velikih sila. Njegova smrt je mnogima išla na ruku, dok je Srbiju zaustavila i značajno usporila na putu opšteg prosvećenja i razvoja, a san o oslobođenju i ujedinjenju će morati da sačeka još pola veka.

SARAJEVSKI ATENTAT

SARAJEVSKI ATENTAT

Vidovdan kao presudni dan u srpskoj istoriji

 

Pred nama je Vidovdan. Nijedan praznik u našoj istoriji nam nije krojio sudbinu, kao 28. jun. Na taj dan 1389. godine, knez Lazar je poveo srpsku vojsku u bitku protiv mnogo jačeg protivnika. Na Kosovu, u sukobu dva kontinenta i dva Boga, izginula je skoro sva srpska aristokratija. Jedina bitka u istoriji čovečanstva u kojoj su oba vladara poginula. Ušla je u svest našeg naroda kao primer herojskog žrtvovanja. Valjda nijedan narod na svetu ne slavi poraz na tako veličanstven način, iako su danas podeljena mišljenja o ishodu ove bitke.

Ratovi devedesetih godina XX veka dobili su svoj epilog na Vidovdan 2001. godine, kada je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu, čime je potvrđena iskonstruisana laž o isključivoj krivici Srba za sva zla u ratovima u kojima se raspala bivša Jugoslavija.

Želeći da dodatno ponizi srpski narod u Bosni, austrougarske vlasti su za Vidovdan 1914. godine organizovale vojne manevre, koje će nadgledati lično prestolonaslednik, Franc Ferdinand. Kako je sin cara Franca Jozefa poginuo pod misterioznim okolnostima, njegov sinovac, Franc Ferdinand, je trebalo da nasledi tron. Međutim, prestolonaslednik nije bio omiljen na bečkom dvoru. Niko ga nije voleo, a osim njega, drugi predmet mržnje u Beču je bila Srbija. Već godinama je Austrougarska tražila povod da zarati protiv slabašnog suseda.

U Sarajevu će ga napokon dobiti, i to na idealan način – uz povod će doći i smrt omraženog prestolonaslednika.

Srednjoškolci i studenti okupljeni u organizaciji „Mlada Bosna“ shvatili su ovu posetu kao provokaciju, i rešili da ubiju tiranina. Da se razumemo, članovi „Mlade Bosne“ nisu ni bili svesni kakve će posledice imati njihov čin. Mlade usijane glave su rešile da se proslave, ali pomoć za taj suludi potez nisu mogli dobiti od vlasti u Beogradu. Na svoju ruku ih je naoružao i obučio šef srpske obaveštajne službe, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.

Pre toga, u Balkanskim ratovima, Gavrilo Princip se dobrovoljno javio da pristupi komitskim četama. Međutim, bio je odbijen, jer je previše sitan i mršav. Prilikom obuke iz gađanja pištoljem, koju su članovima „Mlade Bosne“ držali „Crnorukci“, Apis je dobio izveštaj da je Princip izuzetno loš strelac.

Imajući sve ovo u vidu, Apis očigledno nije dovoljno ozbiljno shvatao ove bosanske mladiće. Logično je, da je Apis zaista hteo da ubije Franca Ferdinanda, ne bi za tako nešto angažovao članove „Mlade Bosne“, koji su se loše pokazali na obuci, već bi poslao nekog prekaljenog borca, iskusnog komitu, da obavi tako opasan zadatak.

Najverovatnije su članovi „Crne ruke“ ovu obuku vršili više iz poštovanja i saosećanja sa mladim sunarodnicima, nego što su mislili da će ovi stvarno da ispune svoje teške reči o planiranju atentata.

Međutim, kad je malo bolje razmislio i shvatio kakva se nesreća sprema, Apis je pokušao da ih odgovori od atentata, ali je bilo kasno.

Klinci su mislili ozbiljno…

Sedmorica atentatora su bili raspoređeni po maršuti od mesta gde su održavani manevri, do Gradske većnice. Prvo je bombu na povorku bacio Nedeljko Čabrinović. Ona se odbila od Ferdinandovog automobila i eksplodirala ispod sledećeg u koloni, ranivši dva oficira. Kolona je zatim ubrzala, tako da ostali atentatori nisu mogli da reaguju. Kada su saznali da je Čabrinović uhapšen, a da je bomba promašila cilj, svi su pomislili da im je plan propao.

Međutim, Franc Ferdinand odlučuje da, pre nego što napusti Sarajevo, ode u bolnicu i poseti ranjene u eksploziji. Gavrilo Princip je beznadežno napustio svoje mesto, uveren da je pokušaj atentata propao. Odjednom, pred njim se stvorio automobil sa prestolonaslednikom i njegovom suprugom.

Vozač je promašio skretanje za bolnicu, stao i pokušao da se vrati nazad. To je bila idealna prilika za Principa, koji je prišao vozilu i ispalio dva metka iz pištolja, iz neposredne blizine. Dva metka koji će promeniti tok istorije…

Smrtno su ranjeni nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija Hotek, za koju je Princip na suđenju izjavio da mu je žao i da nije imao nameru da ubije i nju.

Pošto ga je manje od mesec dana delilo od dvadesetog rođendana, Princip je po austrougarskom zakonu bio maloletan, pa mu nije mogla biti izrečena smrtna kazna. Osuđen je na dvadeset godina robije, i posle mnogih tortura, umro je u zatvoru 28. aprila 1918. godine. Svi zaverenici su pohapšeni i osuđeni su na smrt ili dugogodišnje robije. Iako je bilo jasno da Srbija nije organizovala ovaj atentat, austrougarske vlasti su jedva dočekale povod da joj objave rat. U odbranu Srbije je stala Rusija, a uz nju i Francuska i Engleska, i tako je počeo I svetski rat, u kome je Srbija izgubila trećinu od ukupnog broja stanovnoštva.

Da li je vredelo da se po cenu tolikih žrtvava ubije Franc Ferdinand? Pogotovo ako se ima u vidu anegdota da je car Franc Jozef na vest o smrti svog sinovca rekao: „Ima Boga…“. U Beču su se istovremeno prekidali vašari i slična veselja, da bi se pročitala „tužna“ vest o atentatu na prestolonaslednika, a odmah potom bi muzika nastavila da svira … toliko o njihovoj žalosti za svojim princom …

 

Tromo se vreme vuče,
I ničeg novog nema,
Danas sve kao juče,
Sutra se isto sprema.
Pravo je rekao Žerajić,
Taj srpski soko sivi:
„Ko hoće da živi, nek mre,
Ko hoće da mre, nek živi!“

            Stihovi koje je Gavrilo Princip noktima urezao na zatvorskoj limenoj porciji za hranu.

 

ISKRCAVANJE U NORMANDIJI; MASAKR NA PLAŽI „OMAHA“

ISKRCAVANJE U NORMANDIJI; MASAKR NA PLAŽI „OMAHA“

„Nek Bog ima milosti za moje neprijatelje
 jer je ja neću imati!“
General George S. Patton
harizmatični američki vojskovođa

 

Svaki pravi igrač FPS igara, kao što su BATTLEFIELD i CALL OF DUTY, zna koliko je užasan bio II svetski rat. A jedan od najtežih nivoa u tim igrama je operacija „OVERLORD“ tj. iskrcavanje u Normandiji 6. juna 1944. g. Za razliku od sektora „Utah“ i „Gold“, gde je nemački otpor bio vrlo slab, da su se saveznici, čak, razočarali, na plaži „Omaha“ došlo je do klanice kakvu ni najgori američki pesimisti nisu mogli predvideti. Zbog toga, koji gejmer pređe ovaj nivo, praktično je završio igricu.

Čim su se na prvim desantnim čamcima spustili mostovi za izlaz, nastao je pakao! Nemački mitraljezi su sejali kišu olova po nesrećnim Amerikancima! Neprecizna bombardovanja iz vazduha i sa mora nisu nanela skoro nikakvu štetu nemačkom „Atlantskom bedemu“ na sektoru „Omaha“.

Među neiskusnim američkim vojnicima je nastao haos! Većina ih je nastradala odmah u plićaku. Oni koji su nekako dotrčali do malih nasipa na obali i našli kakav – takav zaklon, nisu mogli ni da pomole nos od žestoke vatre, a kamoli da izvrše juriš na neprijateljske bunkere.

U trenutku najvećeg očajanja, kad je bilo očigledno da će saveznici na plaži „Omaha“ pretpeti težak poraz, desilo se pravo čudo. Na plažu je neplanirano stigao 5. rendžerski bataljon, koji je trebalo da se iskrca 6 km zapadno i zauzme brdo Point du Hoc.

Da li su namerno preusmereni ili su zalutali greškom navigatora, i iskrcali se na pogrešnom mestu, ostaje misterija. Ali pre će biti da su totalno promašili mesto iskrcavanja, samo Amerikanci više vole da je njihova pobeda plod veličanstvenog taktičkog manevra, a ne slučajnosti, da ne kažem – gluposti.

U svakom slučaju, ovi veterani invazije na Siciliju, elita američke pešadije, pokreću svoje obezglavljene saborce. Rendžeri odlučno jurišaju i zauzimaju prvi nemački bunker. Posle tog, otpozadi neutrališu i ostale nemačke položaje jedan po jedan.

Do kraja dana plaža je zauzeta i napravljen je mali mostobran. Oko 34 000 uglavnom neiskusnih vojnika nikad ne bi to uradili, i verovatno bi svi izginuli, da nije bilo par stotina zalutalih rendžera, koji nisu ni trebali da se tu iskrcaju.

Zauzimanje plaže „Omaha“ Amerikanci su skupo platili. Procene se kreću od 2.000 do 4.000 mrtvih, ali tačna cifra se vešto krije i samo pretpostavlja.

E sad, kad budete opet igrali kompjuterske igre, pomislite kako je bilo onima koji su to stvarno prošli!

SVETI JOVAN VLADIMIR

SVETI JOVAN VLADIMIR

Prvi srpski svetitelj

 

Po mnogo čemu je jedinstvena životna priča najstarijeg srpskog sveca. Iako po ratovanjima i osvajanjima nije bio poznat, niti je imao bitniju ulogu u političkim previranjima svog vremena, već hiljadu godina traje poštovanje njegovog kulta među svim narodima (pa i veroispovestima) centralnog Balkana. Koliko je bio neobičan život kneza Jovana Vladimira govori i to da u „Letopisu popa Dukljanina“, srdenjevekovnoj hronici koja se uglavnom bavi nabrajanjem južnoslovenskih vladara i bitnih događaja, posebno mesto zauzima priča o romantičnoj ljubavi i mučeničkoj smrti ovog, relativno nebitnog vladara. Nasuprot njegovom skromnom uticaju na istorijske događaje, stoji očigledna moralna vrednost njegove ličnosti i svetiteljske vrline kojima je zaslužio veliko poštovanje.

Oko 1000. godine, još kao dečak, Jovan Vladimir postaje vladar Duklje, koja je obuhvatala današnju Crnu Goru i delove Hercegovine i Albanije. U neposrednom susedstvu je već godinama besneo rat između cara Samuila i Vizantije. Vladimir je izbegavao rat, ali mu savez sa Vizantijom nije bio od pomoći kada je Samuilo krenuo u osvajanje Dalmacije. Na tom pohodu, prva prepreka je bila Duklja. Vladimir je, uvidevši da ne može ništa ogromnoj carskoj sili, izbegao skupa sa vojskom i narodom na brdo Kosorog, zapadno od Skadra. Kako je to brdo bilo puno zmija otrovnica, dukljanski knez se pomolio Bogu da spase njegov narod od ove opasnosti. Od tada je na tom mestu, po predanju, zmijski ugriz postao bezopasan, i do dana današnjeg tu niko nije od njega umro. Kako je car Samuilo uporno opsedao nepristupačno brdo, Vladimir se predao i svezan bi poslat u zatvor u Prespu (današnja Makedonija).

U Samuilovoj prestonici je rođena prva romantična priča srpske književnosti. „Letopis popa Dukljanina“ nam kazuje kako se careva ćerka zaljubila u lepog i pobožnog sužnja i molila oca da ga oslobodi i da je uda za njega. Car je popustio i Jovanu Vladimiru je dao svoju kćer Kosaru za ženu i vratio mu Duklju da u njoj ponovo vlada, ali od sada kao njegov zet i vazal. Vladimir i Kosara su vladali u miru, „sa strahom Božijim i pravdom“.

 

……………………………………………….

Odlomak iz „Letopisa popa Dukljanina“:

                  I tako jednog dana kćer cara Samuila, po imenu Kosara, potaknuta i nadahnuta Svetim Duhom, priđe ocu i zamoli ga da siđe sa svojim sluškinjama da opere glavu i noge okovanih i zarobljenih, što joj otac dozvoli. I tako siđe i izvrši dobro djelo. Međutim ugledavši Vladimira i vidjevši da je lijepog izgleda, pokoran, blag i skroman, kao i da je pun znanja i Božije mudrosti, zadrži se sa njim u razgovoru, jer joj se njegov govor učini sladak više nego med i saće. I ona ga je zavoljela, ali ne iz požude, već zbog toga što se sažalila na njegovu mladost i ljepotu i što je bila čula da je on kralj i da potiče od kraljevskog roda;

………………………………………………………..

 

Rat, u koji se Duklja i dalje nije mešala, završen je velikom pobedom Vizantije. Posle Samuilove smrti, njegov sin, Gavrilo Radomir, za kratko nasleđuje presto ali ga ubrzo ubija brat od strica, Jovan Vladislav. Vladislav je smatrao da će ojačati svoj položaj ako potamani sve takmace i Samuilove rođake, te zato počinje da radi o glavi i Jovanu Vladimiru. Poziva ga sebi u goste, tobože na dogovor i šalje mu zlatni krst na kome se zakleo da mu neće učiniti nikakvo zlo.

Dukljanski knez mu odgovara da Hristos nije bio raspet na zlatnom, već na drvenom krstu. Krvnik Vladislav mu onda šalje drveni krst nad kim se zakleo i pripremi zasede da ubiju Vladimira pre nego što stigne do njega. Međutim Vladimir je, uz Božiju pomoć, bezbedno stigao u Prespu. Čim je stigao tamo, uđe u jednu crkvu da se, po svom običaju, pomoli Bogu. Izašao je iz crkve držeći u rukama onaj drveni krst, a pred samim crkvenim vratima ga oboriše vojnici krivokletnog Vladislava i odsekoše mu glavu.

Bilo je to 22. maja 1016. godine.

Jovan Vladimir je sahranjen u Prespi, u istoj crkvi ispred koje je ubijen. Ubrzo se pročulo da molitva kod njegovog groba leči od raznih slabosti i mnogi počeše dolaziti tamo da se pomole. Nedugo nakon smrti, Jovan Vladimir je priznat od Crkve za sveca i mučenika, a njegov praznik se slavi 22. maja po starom kalendaru, a 4. juna po novom.

Hronološki gledano, on je prvi srpski svetac.
              Ova kanonizacija pokojnog vladara postala je kasnije uzor za Srbe, što je dovelo do pojave Svete Loze Nemanjića.

Sveti Jovan Vladimir se na freskama predstavlja kao kralj u svečanom vladarskom ruhu, sa krunom na glavi, sa svojom odsečenom glavom u levoj i krstom u desnoj ruci. Uz Svetog kneza Lazara, jedini je srpski svetitelj koji se oslikava sa dve glave, poput Jovana Krstitelja.

Posebna je i sudbina drvenog krsta na kome se Jovan Vladislav krivo zakleo, a Jovan Vladimir bio pogubljen. On se vekovima čuva u porodici Andrović iz Veljih Mikulića kod Bara. Svake godine na Duhove, krst Svetog Jovana Vladimira se pred litijom iznosi na vrh planine Rumije. Na čelu litije je krst, koga po tradiciji nosi član porodice Andrović, iza njega ide sveštenik, pa onda ostali.

Osim ovog praznika, tokom cele godine, krst se čuva na tajnom mestu koje znaju samo dvojica najstarijih članova porodice Andrović. Već skoro hiljadu godina razni nekrsti pokušavaju da ukradu ili otmu krst Svetog Jovana Vladimira, ali Androvići ne daju svetinju.

Sveti Jovan Vladimir se smatra zaštitnikom grada Bara u Crnoj Gori.

Njegove mošti su više puta premeštane, da bi se najduže zadržale u manastiru posvećenom ovom svecu u Elbasanu, u Albaniji. Od 1995. svečeve mošti se nalaze u sabornoj crkvi u Tirani, gde je i sedište Albanske pravoslavne crkve, a u manastir se vraćaju samo za njegov praznik. Brojne su priče o isceljenjima bolesnih, kako hrišćana tako i muslimana, nakon molitve kod njegovih moštiju, pa se  manastir posvećen Svetom Jovanu Vladimiru (Shën Jon Vlladimirit na albanskom) kod Elbasana poštuje kao velika svetinja.

 

Na albumu „Iznad istoka i zapada“ kog su snimili razni srpski muzičari na tekstove Svetog vladike Nikolaja Velimirovića nalazi se i pesma „Darovi Svetog Jovana Vladimira“, koju je komponovao Goran Trajkoski (Anastasia), a otpevala Svetlana Spajić. Preporučujem od srca … 

KO JE KO U TREĆEM RAJHU

KO JE KO U TREĆEM RAJHU

U čast Dana pobede nad fašizmom …

 

Adolf Hitler

            Rođen je 20. 4. 1889. godine u Austriji. U ranoj mladosti je umislio da je veliki slikar i dva puta je pokušao da upiše Akademiju primenjenih umetnosti u Beču. Oba puta je bio odbijen.

Inače, nije pio, nije pušio, bio je vegetarijanac, žene ga nisu nimalo zanimale (veruje se da je bio impotentan). Pa, takav čovek mora da poludi! Pošto nije imao afinitete ko sav normalan svet, njegova najveća strast bila je rat. Po izbijanju I svetskog rata prijavio se dobrovoljno u nemačku vojsku iako je bio austrijski državljanin. Napaljen na rat, brzo se istakao svojom hrabrošću. Sve četiri ratne godine proveo je na prvoj liniji na Zapadnom frontu. Bio je ranjavan, odlikovan i unapređen u čin kaplara. Dovoljno da umisli da je veliki vojskovođa, a u stvari samo je bio kurir koji pod kišom metaka nosi poruke svog komadanta.

Versajskim sporazumom Nemačka je bila ne samo poražena već i ponižena. Primorana je da prizna svoju isključivu krivicu za I svetski rat, da izgubi sve kolonije ali i neke teritorije u samoj zemlji, da plati ogromnu ratnu odštetu i da učini još mnoge ustupke bivšim (i budućim) neprijateljima. Sve to je dovelo do haosa u zemlji i velike ekonomske krize. U takvim vremenima na političku scenu isplivava svakakav šljam. Hitler je sa svojom nacional-socijalističkom partijom polako sticao sve veću popularnost. U vatrenim govorima budio je nacionalni ponos duboko povređen porazom u Velikom ratu i nepravednim mirom. Za sve je okrivio „međunarodno Jevrejstvo“ i komuniste. Nemački narod je navikao da vekovima bude velesila i zbog teške situacije veliki deo stanovništva je podržao ovog psihopatu. Posle neuspešnog državnog udara, godinu dana u zatvoru, brojnih spletki i mahinacija, 1933. godine Hitler postaje kancelar, a sledeće godine se proglašava za Firera (Vođu) i uspostavlja totalitarni režim.

Milioni mrtvih i najveća ratna razaranja u istoriji posledice su vladavine ovog ludaka. Suočen sa porazom, a nespreman da odgovara za svoja nedela, Adolf Hitler je izvršio samoubistvo 30. 4. 1945. godine.

 

Hajnrih Himler

            Osim što je bio kum her Flika iz serije „Alo, Alo“, Himler je bio i komadant SS-a i šef Gestapo-a. Pošto mu je otac bio direktor katoličke škole, religija je imala veliki uticaj na njega dok ga nacizam nije pretvorio u okultistu. Opsednut suludom idejom o višoj rasi, verovao je u krajne idiotske teorije (npr. da su Arijevci i Tibetanci srodni narodi i da potiču sa Atlantide.)

Bolesno uredan i pedantan, kao strogi birokrata, 1929. godine preuzeo je komandovanje SS-om (Schutzstaffel – Odbrambene snage), Hitlerovom ličnom stražom i stvorio ogromnu paravojnu formaciju. Esesovci su se razlikovali po svojim crnim uniformama (koje je lično dizajnirao Hugo Bos) i po naročitoj brutalnosti. Na čelu sa Himlerom, imali su ključnu ulogu u stvaranju kocentracionih logora i svim zverstvima u sprovođenju „konačnog rešenja“, tj. genocida nad Jevrejima ali i ostalim „nižim rasama“.

Zbog svoje svireposti, Himler je dobio nadimak „Krvavi pas Evrope“. Zbog odanosti Hitleru, zvali su ga „Verni Himler“. Ta bezgranična vernost se ipak okončala pred kraj rata kada je pokušao da pregovara sa Amerikancima i Britancima. Zarobljen je ali je ubrzo po zarobljavanju popio kapsulu otrova cijanida.

 

Herman Gering

            Pilotski as iz I svetskog rata posle prvog slušanja Hitlerovih govora postao je zadivljen budućim Firerom. Nacističkoj partiji je trebao ratni heroj, pa je ova „ljubav na prvi pogled“ postala obostrana. Za vreme rata, Gering je bio glavni komadant nemačke avijacije i svojim pogrešnim potezima doveo do njenog uništenja.

Kao nabeđeni ljubitelj umetnosti, skupljao je (može se reći – krao) umetnička dela iz cele porobljene Evrope i stvorio grandioznu kolekciju. Da je bio operisan od ukusa potvrđuje njegov stil oblačenja. Kič uniforme u svim bojama i puno raznog svetlucavog ordenja su bili zaštitni znak ovog razmetljivca.

Zarobljen je na kraju rata i suđeno mu je na čuvenom Nirnberškom procesu. Proglašen je krivim po svim tačkama optužnice i osuđen na smrt vešanjem. Na kraju, tražio je samo da ne bude obešen, već streljan (vešanje se smatra ponižavajućom smrću, a streljanje časnom). Molba mu je odbijena, a on je pregrizao skrivenu kapsulu cijanida i otrovao se par sati pre izvršenja kazne.

 

Jozef Gebels

            Zbog operacije noge u detinjstvu, ostao je trajni invalid i nesposoban za vojnu službu. Kao veliki antisemita, pridružuje se nacističkoj partiji na njenom samom početku.

Gebels je imao veliku ulogu u dolasku nacista na vlast kroz propagandu koja je predstavljala njihovu ideologiju Nemcima u pozitivnom svetlu. Ministar propagande je bio među prvima koji su iskoristili moć elektronskih medija (u ovom slučaju – radija) u svrhu manipulisanja narodnom voljom. Pripisuje mu se čuvena misao da laž izgovorena više puta postaje istina.

Inače, njegova žena, Magda, je bila još veći ludak od njega. Kada je Crvena Armija zauzimala Berlin i kada se Treći Rajh rušio u agoniji, nekoliko sati posle Hitlerovog samoubistva, učinila je još jedan u moru stravičnih zločina II svetskog rata. Svoje šestoro dece, starosti od 4 do 12 godina, je prvo uspavala morfijumom, a zatim otrovala cijanidom. Gebels je nakon toga pištoljem ubio ženu pa sebe, jer nisu mogli da dozvole ni sebi, ni svojoj deci da žive u svetu bez nacionalsocijalizma.

HILANDAR

HILANDAR

„…da Srbima bude na večni poklon.“

 

Na najsvetiji dan u godini, Vaskrs, setimo se najveće srpske svetinje.

 

Po predanju, Bogorodica je, putujući morem na Kipar, usled oluje, morala da se iskrca na Atos. Oduševljena lepotom ovog poluostrva, blagoslovila ga je i zamolila svog sina, Isusa Hrista, da ga pretvori u njen vrt. Začuo se glas: „Neka ovo mesto bude tvoje nasleđe i tvoj vrt, raj i nebo spasenja za one koji traže spasenje“. Od tog trenutka planina je posvećena kao vrt Majke Božije u koji nije dozvoljen pristup drugim ženama.

Sveta Gora Atonska je kao manastirska zajednica formalno osnovana 963. godine, kada je monah Atanasije osnovao manastir Veliku Lavru, danas najveći i najznačajniji od 20 manastira. Više od hiljadu godina smenjivali su se razni vladari koji su manje ili više darivali i štitili Svetu Goru. Posle vizantijskih careva, katoličkih krstaša, srpskog cara Dušana, turskih sultana, danas je Sveta Gora Atonska eksteritorijalna jedinica Grčke države, koja ima priznat suverenitet i autonomiju u okviru Grčke.

Posle ogromnog truda srpskog velikog župana Stefana Nemanje i njegovog sina Save, vizantijski car Aleksije III Anđeo je 1198. godine izdao povelju kojom se manastir Hilandar i svetilište u Milejima daruju „da Srbima budu na večni poklon“.

U tom trenutku, taj poklon su činile ruševine opljačkanog i zapustelog manastira. Međutim, imati manastir na Svetoj Gori za jedan narod imao je veliki značaj, i to ne samo duhovni, već i politički. Veliki državnik, kakav je bio Stefan Nemanja, znao je da će to biti važan korak ka jačanju nezavisne Srbije.

Stefan Nemanja (u monaštvu – Simeon) i njegov sin Sava odmah su počeli sa izgradnjom manastira.

Obojica su se odrekli svog ovozemaljskog bogatstva i živeli asketskim životom svetogorskih monaha, čime su zadobili divljenje, ne samo ove monaške zajednice, već i celog pravoslavlja. Nije ni čudo što je 1200. godine, kada se u manastiru, u najskromnijoj keliji, upokojio monah Simeon, za njim tugovalo svo monaštvo Svete Gore. Pošto je sahranjen u Hilandaru, iz njegovog groba je poteklo miro, pa ga je Svetogorski sabor proglasio za sveca – Svetog Simeona Mirotočivog.

 

Ubrzo po njegovoj smrti, dolazi da građanskog rata u Srbiji između njegovih sinova. Sveti Simeon je za života presto ostavio srednjem sinu Stefanu (kasnije – Prvovenčanom kralju). Najstariji sin Vukan se nije mirio sa ovom odlukom i posle očeve smrti vojno napada svog brata. Rat između braće je bio vrlo krvav i doneo je mnogo nesreće Srbiji, pa je najmlađi brat Sava očeve mošti iz Hilandara preneo u Srbiju i nad njima izmirio braću. Mošti su potom sahranjene u Studenici, kako je to Sveti Simeon za života i želeo.

I danas iz kamena pod kojim je bio sahranjen Sveti Simeon raste loza za koju se veruje da je čudotvorna. Nebrojeni parovi koji nisu mogli imati dece, posle kušanja ovog grožđa i četrdesetodnevnog strogog posta, uz veru i molitvu, dobijali su potomstvo, kao dar Svetog Simeona Mirotočivog. Sama loza, stara oko 800 godina, po skorašnjem naučnom ispitivanju, ne pripada nijednoj poznatoj sorti vinove loze.

 

U doba kad su Turci vladali ovim prostorima, Solunski paša, jedan od najmoćnijih i najbogatijih ljudi na teritoriji današnje Grčke, nije mogao imati dece. Pošto je čuo za čudotvornu hilandarsku lozu, došao je u manastir i zatražio pomoć. Kada se čudo zaista i desilo i kada mu se rodio sin, Solunski paša je bogato darovao manastir velikim kompleksima zemlje van Svete Gore, uglavnom pod šumom, koje danas čini manastirski metoh Kakovo od 2.000 hektara zemlje, u kome se vrši prerada drveta, izrada nameštaja i drugih stvari potrebnih manastiru.

Po osnivanju manastira, Sveti Sava je napisao Hilandarski tipik, pravila kojima se uređuje monaški život u manastiru.

U manastiru se nikada ne prestaje sa molitvom. Čak i u vreme oba obeda (ručak je oko 7 časova ujutru, a večera oko 7 uveče), jedan monah čita molitvu, dok ostali monasi i gosti obeduju u apsolutnoj tišini.

Zbog opasnosti od gusara i drugih razbojnika, 1262. godine kralj Uroš I je značajno utvrdio manastir. Kralj Milutin je 1320. godine na mestu stare podigao novu crkvu Vavedenja Bogorodice koja i danas služi kao Saborna crkva. Hilandar je bio na vrhuncu kada je Sveta Gora potpala pod vlast cara Dušana. I pored bogatog darivanja manastira, car Dušan je ostao upamćen po kršenju pravila da je ženama zabranjen pristup na Svetu Goru kada je 1347. godine, bežeći pred epidemijom kuge koja je harala Evropom, sa sobom u Hilandar poveo i svoju suprugu Jelenu.

Hilandar je u nemanjićkoj Srbiji predstavljao jedan od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kako je kroz vekove ostao pošteđen razaranja i pljačkanja, danas je najvažnija riznica srpske srednjevekovne kulture. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka. Hilandar je takođe i prvi srpski univerzitet i jedna od prvih bolnica. Manastirska riznica je prebogata srednjevekovnim umetničkim delima i rukopisima ali je najpoznatija ikona Bogorodice Trojeručice koju je Sveti Sava doneo sa svog poslednjeg putovanja u Svetu Zemlju.

U srcu judejske pustinje, između Jerusalima i Mrtvog mora nalazi se Manastir Svetog Save Osvećenog. Ovaj svetac je u VI veku, sedam vekova pre našeg Svetog Save, na samrti prorekao da će posle mnogo vremena taj manastir pohoditi jedan monah carskog roda po imenu Sava, i da mu se, kao blagoslov, daju Ikona Majke Božije Mlekopitateljnice (na kojoj je prikazano kako Bogorodica doji Hrista) i njegov igumanski štap.

Sredinom VIII veka, znameniti teolog Jovan Damaskin je ovom proročanstvu pridodao još jednu veliku svetinju – Ikonu Bogorodice Trojeručice.

Kada je početkom XIII veka, naš Sveti Sava na svom hodočašću u Svetu Zemlju posetio Manastir Svetog Save Osvećenog, igumanski štap mu pade pred noge. Manastirska bratija nije bila spremna da se lako odrekne svojih najvećih svetinja, međutim, ovo se ponavljalo svaki put kada bi njihov gost kročio u crkvu. Kada su saznali da je ime ovog monaha Sava i da je sin gospodara daleke Srbije, shvatili su da se proročanstvo ispunilo.

Pošto je doneo ove velike svetinje, Ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice je smestio u svoju isposnicu u Kareji, upravnom sedištu Svete Gore. Ova ikona ima dve jedinstvenosti – jedina je ikona u pravoslavnom svetu koja pokazuje Bogorodicu kako doji Hrista i jedina je koja na ikonostasu pred oltarom stoji sa desne strane, dok ikona Hrista Spasitelja stoji sa leve strane od Carskih Dveri. Ovo je, iz velike ljubavi prema Majci Božijoj, Sveti Sava molio od Vaseljenske patrijaršije i dobio blagoslov da, suprotno Kanonu pravoslavne crkve, zameni mesta ovih ikona. Ikonostas Posnice Svetog Save u Kareji prikazan je na fotografiji na kraju teksta sa vaskršnjim pozdravom.

Ikona Bogorodice Trojeručice se nalazi u Sabornoj crkvi Manastira Hilandara. Predanje kaže da su u jednom trenutku nastale nesuglasice među bratijom oko izbora novog igumana. Pošto dugo nisu mogli da se dogovore, jednog jutra, kada su ušli u crkvu, monasi videše da je ikona Trojeručice iz ikonostasa prešla na igumanski presto. Mislivši da je to nečija neslana šala, ikonu su vratili u ikonostas. Ista stvar se narednih dana stalno ponavljala, dok monasi nisu ponovo vratili ikonu na prvobitno mesto, zatim pažljivo pregledali celu crkvu da se neko nije sakrio u nekom ćošku, izašli iz crkve, zaključali sva vrata i čitali molitvu van crkve. Po povratku u crkvu čekalo ih je čudo – Ikona Bogorodice Trojeručice ponovo se našla na igumanskom prestolu, iako sigurno nije bilo nikog (od živih ljudi) ko bi je tu prebacio. Od tada, do dana današnjeg, ova ikona stoji u igumanskoj stolici i smatra se igumanom manastira, što je još jedna u nizu jedinstvenosti u pravoslavnom svetu koje se vezuju za Manastir Hilandar.

Ove dve ikone Bogorodice su značajne i po tome što su jedne od retkih ikona koje imaju svoje mesto i u crkvenom kalendaru. Ikona Mlekopitateljnica se obeležava 25. januara a Trojeručica 25. jula, po novom kalendaru.

U vekovima pod turskom vlašću, Sveta Gora je uživala zaštitu sultana, ali više nije bilo velikih dobrotvora. Hilandar se održao zahvaljujući pomoći ruskih careva, moldavskih i bugarskih kneževa, u jednom periodu i srpskih Pećkih patrijarha, ali se najviše održao zahvaljujući viševekovnoj istrajnosti svojih monaha.

U XIX veku, sa obnovom srpske države, dolazi do novog procvata Hilandara, koji je od vremena kneza Miloša Obrenovića pod pokroviteljstvom srpske države.

Krajem XIX veka, manastir je bio u velikim finansijskim problemima. Pored toga, iako je nominalno srpski manastir, većinu bratije u Hilandaru su činili Bugari i pretila je opasnost da Srbi ostanu bez svoje najveće svetinje.

Na putu za prve moderne Olimpijske igre koje su održane u Atini 1896. godine, kralj Aleksandar Obrenović je posetio Hilandar. Tu se upoznao sa problemima i čim se vratio u Srbiju, prionuo je na rešavanje tih problema. Ne samo da je uskoro iz Srbije stiglo dovoljno zlata da se otplate svi dugovi, već je sa tim materijalnim bogatstvom stiglo i duhovno – novi srpski monasi i novi srpski iguman, koji su povratili manastir da do današnjeg dana ostane srpski.

U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio katastrofalan požar. Izgorelo je više od polovine manstirskog zdanja. Treba pomenuti da je izgorelo skoro sve što je sagrađeno u XVII, XVIII i XIX veku, dok praktično ništa nije izgorelo od onog što su Nemanjići sagradili.

Zbog obnove ponovo je zaživela zapostavljena manastirska ekonomija. Uz pomoć najboljih stručnjaka iz Srbije zasađene su najkvalitetnije sorte grožđa, od kojih se dobija vrhusko vino Savino polje, koje se prodaje širom sveta. Tu su i nove sadnice šljiva, lešnika, maslina … Obnovu manastira najviše finansira Vlada Republike Srbije i Sprska Pravoslavna Crkva, ali i brojni vernici svojim prilozima.

Svih 20 svetogorskih manastira su od 1988. godine na UNESKO-voj listi svetske baštine. U XXI veku Sveta Gora se sreće sa novim izazovima i neprijateljima. Mnogi moderni „borci za ljudska prava“ smatraju da je zabrana ženama da kroče na Svetu Goru poslednji vid neravnopravnosti polova u Evropi. Te neznalice ne shvataju da žene koje su vernice prihvataju ovo pravilo kao što svi vernici poštuju ostale crkvene kanone. Žene koje nisu vernice ionako neće videti ništa interesantno na Atosu, pa će se sigurno mnogo bolje provesti na nekom od druga dva poluostrva Halkidikija koji su prepuni lepih plaža i diskoteka.

Sveta Gora nije turistička atrakcija, već mesto duhovne potrage za spasenjem. I takva je bila i kad su je pustošili gusari i latinski krstaši, i kad su Turci nametali surove poreze, i kad je Hitler slao Gestapo … I sada je … I takva će biti i kad sve te ovozemaljske pošasti prođu a ona ostane večna …

Posetiocima POPORTALA i čitaocima Časa istorije želim svako dobro od Boga, uz najradosniji pozdrav
APRILSKI RAT

APRILSKI RAT

„Spremao je dugo Švaba

Ovaj ludi, strašni let,

Čovečanstvo da uništi

i izgradi novi svet.

 

Zemlja drhti, sve se ruši,

Ni nedelje nema više,

Fašističke ljute zveri

Sve pod sobom uništiše.“

Pesma iz poslednje scene filma „Ko to tamo peva“

 

            U tekstu VOJNI PUČ 27. MARTA 1941. GODINE …

… Višegodišnja pronemačka politika jugoslovenske vlade, dovela je 25. marta 1941. godine do pristupanja Trojnom paktu…

… Po odredbama tog sporazuma, Jugoslavija nema nikakve obaveze prema silama Osovine…

… Prevrat su, pod velikim uticajem britanske tajne službe, izveli komadant avijacije i njegov zamenik, generali Dušan Simović i Borivoje Mirković…

… Istog dana su izbile velike demonstracije, koje su podržavale pučiste i odobravale rušenje vlade Cvetković-Maček…

… Puno je bilo konfuznih poteza nove vlade…

… Uzalud je Simović uveravao Nemačku da promena vlasti u Beogradu nije uperena protiv nje….

Hitler je odmah po dobijanju izveštaja o Vojnom puču i demonstracijama u Jugoslaviji, doneo odluku da je uništi kao zemlju. Još istog dana (27. marta) Operativno odeljenje nemačke Vrhovne komande izradilo je Direktivu br. 25 za napad na Jugoslaviju. Taktika „blickriga“ (munjevitog rata), koja se  pokazala vrlo uspešnom u osvajanju Poljske i Francuske, i ovaj put je primenjena.

Sa druge strane, jugoslovenska ratna komanda izradila je plan odbrane od Nemaca pod šifrovanim nazivom „R-41“, koji je bio potpuno katastrofalan.

Većina viših oficira je poticala iz srpske i crnogorske vojske iz Prvog svetskog rata. Ratni plan „R-41“ predviđao je frontalni sukob sa neprijateljem, uz postepeno povlačenje ka Grčkoj, slično kao 1915. godine. Generali jugoslovenske vojske su želeli da imitiraju Radomira Putnika, Stepu Stepanovića i Živojina Mišića, ali su samo pokazali da nisu dostojni naslednici ovih genijalnih voskovođa. Velike pobede u Prvom svetskom ratu protiv nadmoćnijeg neprijatelja nisu izvojevane imitiranjem nekih prethodnih pobednika, već prilagođavanjem taktike stvarnom stanju i odnosu snaga. Upravo su nepredvidivi potezi, često suprotni onome što se uči na vojnim akademijama, doneli slavu srpskim komadantima.

Tvorce ratnog plana „R-41“ je mrzelo da puno razmišljaju, pa su samo prekopirali način ratovanja iz Prvog svetskog rata, i pri tom nisu uzeli u obzir da je teritorija Kraljevine Jugoslavije mnogo veća od Srbije iz 1914. godine. Zatim, nisu predvideli da će vojnici i oficiri hrvatske nacionalnosti napustiti svoje jedinice i prelaziti na stranu Nemaca. Ipak, najveći propust je bio ignorisanje činjenice da se način ratovanja potpuno promenio, i da sada tenkovi i avioni imaju ključnu ulogu.

U nedelju, 6. aprila, nemački avioni su bombardovali Beograd bez objave rata. U više talasa, tokom tog i narednog dana, bačene su tone bombi, i na vojne, i na civilne ciljeve. Sa očiglednom namerom porušena je Narodna biblioteka Srbije, u kojoj su izgoreli srednjevekovni spisi neprocenjive vrednosti. Hrabar ali uzaludan otpor nadmoćnijem neprijatelju su pružili piloti 6. lovačkog puka. Oko 4 000 civila je ubijeno u ovom bombardovanju.

Na oko 3 000 km fronta Nemci, Italijani i njihovi saveznici su započeli munjevit napad. Sa teritorija svih suseda Kraljevine Jugoslavije, osim Grčke, nezadrživo su napredovali raznorazni neprijatelji.

Već 7. aprila Nemci zauzimaju Skoplje, i tako presecaju pokušaj stvaranja novog Solunskog fronta, što je bio glavni deo plana „R-41“. Vojska Kraljevine Jugoslavije je bila u potpunom rasulu. Hrvatski oficiri i vojnici bi napadali Srbe, koji ni bez toga nisu mogli da se suprotstave moćnijem neprijatelju. Ta izdaja je samo ubrzala propast jugoslovenske voske. 10. aprila Nemci ulaze u Zagreb, gde su dočekani sa oduševljenjem. Istog dana je proglašena Nezavisna Država Hrvatska. 13. aprila Nemci zauzimaju Beograd. Bio je to prvi kraj jugoslovenske države. Drugi i definitivni će se desiti 50 godina kasnije.

Ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Marković i general Radivoje Janković potpisali su 17. aprila bezuslovnu kapitulaciju. U zarobljeništvo je odvedeno preko 300 000 ljudi. Nemci su imali samo manje od 200 poginulih, dok su Italijani izgubili nešto više od 3 000 vojnika.

Jugoslavija je okupirana i podeljena kao ratni plen između sila Osovine. Hitler je okarakterisao Srbe kao glavne krivce za rat, i podelio Srbiju na više okupacionih zona. Hrvati su za nagradu dobili nezavisnost i ogromnu državu koja je obuhvatala današnju Hrvatsku, BiH i Srem.

Kad malo bolje razmislim, ovaj rat nam baš i nije trebao. Ali smo bar naučili lekciju. Ili nismo…

APRILSKI RAT

VOJNI PUČ 27. MARTA 1941. GODINE

„Bolje rat nego pakt!“

„Bolje grob nego rob!“

 

            Navršava se dvadeset i jedna godina od NATO bombardovanja. Još nam je u sećanju otpor našeg naroda drastično jačem neprijatelju. Sigurno nijedan narod u Evropi ne može da uradi nešto ovako hrabro i suludo u isto vreme. Istorija jeste učiteljica života, ali izgleda da su Srbi loši đaci. Nije nam prvi put u XX veku da uradimo nešto tako…

U proleće 1941. godine, Evropa je bila već godinu i po dana u ratnom plamenu. Moćna nemačka armija je pregazila Poljsku, Dansku, Norvešku i Francusku. Velika Britanija je ostala bez saveznika. SSSR i SAD su još uvek bili neutralni. Ostale evropske državice su se priklonile moćniku kome je „zakon ležao u topuzu“. Sve osim Grčke i Jugoslavije. Od oktobra 1940. godine, Musolinijeva Italija je pokušavala da okupira nejaku Grčku iz pravca Albanije. Međutim, otpor hrabrih Grka doveo je italijansku vojsku do još jednog fijaska. Tokom celog rata Italijani su više smetali svojim saveznicima, nego što su bili od koristi.

U Kraljevini Jugoslaviji kriza je bila na vrhuncu. Ratuju velike sile, a Srbi mirno sede. E, ne može tako! Velika podeljenost dva najbrojnija naroda, Srba i Hrvata došla je do izražaja i kod podržavanja zaraćenih strana. Srbi su bili istorijski vezani za svoje saveznike iz Velikog Rata, Englesku i Francusku. Kod Hrvata je preovladavalo pronemačko raspoloženje. Državna vlast na čelu sa premijerom Dragišom Cvetkovićem i namesnikom knezom Pavlom Karađorđevićem, koji je vladao umesto maloletnog Petra II, sve više se približavala Hitlerovoj Nemačkoj. U situaciji kada su morali da izaberu stranu, ispravno su procenili da bi rat protiv Nemačke bio ravan samoubistvu, i da Englezi ne mogu pomoći ni sebi, a kamoli drugima. Višegodišnja pronemačka politika jugoslovenske vlade, dovela je 25. marta 1941. godine do pristupanja Trojnom paktu.

Ovim sporazumom Kraljevina Jugoslavija se svrstala na stranu Nemačke, Italije i Japana, ali samo nominalno. Po odredbama tog sporazuma, Jugoslavija nema nikakve obaveze prema silama Osovine. Ne mora da im šalje, vojnu niti bilo kakvu drugu pomoć, a naročito da dozvoli prelaz nemačkih trupa preko svoje teritorije. To znači da je Jugoslavija praktično bila neutralna.

U tom trenutku i takvim okolnostima, uslovi koje je vrlo sposobni državnik, knez Pavle Karađorđević, uspeo da izvuče od Hitlera su bili čista premija. Mnogi su se i čudili zbog čega je Firer tako popustljiv prema knezu Pavlu. Biće da je to zbog aristokratskog držanja i gospodskih manira našeg kneza namesnika, koje Hitler nikada nije imao, a tako ih je jako želeo, pa se uvek potajno divio takvim ljudima.

Ali Srbi ne umeju da budu kao Švajcarci…

Treba imati u vidu da Hitler često nije poštovao potpisane sporazume i da bi verovatno i ovaj, pre ili kasnije, pogazio. Pošto kilavi Italijani nisu mogli da poraze slabašne ali hrabre Grke, morala je Nemačka da se umeša. Sigurno bi tražili izgovor za korišćenje Vardarske doline, kao polazne tačke napada na Grčku, da im Srbi sami nisu dali razlog za poništavanje sporazuma.

Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu duboko je pogodilo rodoljubiva osećanja srpskog naroda i uvredilo njegov ponos, tradiciju i ideale. I dok je državna vlast godinama činila ustupke hrvatskoj manjini, vojska je zadržala srpsku hegemoniju. Skoro svi visoki oficiri su bili Srbi. Zbog toga se u vojsci osećao veliki prezir prema nacističkoj Nemačkoj.

Odmah sledećeg dana po potpisivanju Trojnog pakta, vojni vrh je pripremio državni udar. Prevrat su, pod velikim uticajem britanske tajne službe, izveli komadant avijacije i njegov zamenik, generali Dušan Simović i Borivoje Mirković. U jedan sat posle ponoći 27. marta, vojska zauzima Upravu grada Beograda, radio stanicu, sva ministarstva, poštu i druge bitne zgrade. Sve je bilo gotovo za par sati i bez žrtava.

Istog dana su izbile velike demonstracije koje su podržavale pučiste i odobravale rušenje vlade Cvetković-Maček. Klicalo se kralju Petru II, uzvikivane parole „Bolje grob nego rob!“ i „Bolje rat nego pakt!“. Posle rata, komunistički prekrajači istorije su pokušali da predstave sebe kao organizatora ovog protesta, što je apsolutno netačno.

Puč protiv pristupanja Trojnom paktu i savezu sa nacističkom Nemačkom je vrlo lako i potpuno uspeo zbog jedinstvenog raspoloženja koje je vladalo u srpskom narodu, vojsci i Crkvi.

Pučisti su lepo isplanirali prevrat, ali izgleda da nisu ništa predvideli šta će raditi posle toga. Dobili su vlast, i nisu znali šta će s njom! Petar II je proglašen punoletnim, a na radiju se više puta čitao navodno njegov proglas, koji je čitao jedan mlađi oficir, čiji je glas izuzetno zvučao kao kraljev. Obrazovana je vlada na čijem čelu je bio general Simović, a u čiji sastav su ušli predstavnici opozicije, ali i omraženi Vlatko Maček, protiv čije vlade je i dignuta ova (može se reći) revolucija. Puno je bilo konfuznih poteza nove vlade. Čak nije ni povučen pristup Trojnom paktu, što je bio glavni razlog pobune. I na mobilizaciju se čekalo nekoliko dragocenih dana, iako je bilo jasno da je rat na pomolu. Uzalud je Simović uveravao Nemačku da promena vlasti u Beogradu nije uperena protiv nje. Pokušavao je da politički balansira, da ne bude ni tamo, ni ovamo, ali je za to bilo prekasno. Demonstracije su toliko razbesnele Hitlera, da je rešio da se zauvek obračuna sa „neposlušnim Srbima“…

Uskoro:

Aprilski rat

APRILSKI RAT

JUNKERS JU 87 ŠTUKA

„Nema bombardovanja dok Štuka na zasvira!“

anonimna starica, 1999. g.

 

 

Tog 24. marta 1999. godine u požarevačkoj Hali sportova, Odbojkaški klub Mladi radnik je gubio od Ribnice iz Kraljeva sa 2:1 u setovima i bio pred ispadanjem u drugu ligu … Tu tragediju je sprečila daleko veća tragedija … Taman kad su požarevački odbojkaši bili pred porazom sezone, među publikom se, prvo tiho, a zatim sve glasnije, pronela vest da je NATO pakt počeo bombardovanje i da su prve bombe već pale na Beograd i Novi Sad. Ubrzo je u Hali sportova zavladala panika i pravi stampedo ka izlazu.

Bombardovanje 1999. godine je još uvek svima u sećanju. Mnogi su primeri junaštva, kao i u svakom ratu, ali je ovaj rat, zbog ogromne neravnopravnosti zaraćenih strana, obilovao ironičnim, crnim humorom sa naše strane. Jedan od tih primera je da je u nekom skloništu, dok su deca bila preplašena od jakih eksplozija, neka starica pokušala da ih uteši rečima: „E, deco, deco, ne znate vi ništa! Nema bombardovanja dok Štuka ne zasvira!“

 

 

Junkers JU 87, Štuka (skraćeno od sturzkampfflugzeug – jurišni borbeni avion) je jedan od najpoznatijih aviona II svetskog rata. Osnovna namena mu je bila da kao bombarder za obrušavanje napada manje ciljeve (tenkove, bunkere, brodove, mostove…) koje je bilo teško pogoditi bombardovanjem sa velike visine.

Krila u obliku slova W su mu davala veliku brzinu prilikom poniranja ali i prepoznatljiv izgled. Nacistička propaganda ga je proglasila simbolom nemačke premoći u vazduhu. Osim „izlomljenih“ krila, ovaj avion je imao još jednu osobenost. Prilikom poniranja uključivale bi se sirene sa nadimkom „Trube Jerihona“, koje su dodatno širile paniku među protivničkim civilima i vojnicima. Štuka je u nemačkom Luftvafeu imao do te mere kultni status, da su na početku rata na njemu leteli iskljičivo piloti iz aristokratskih porodica.

Dok je nemačka vojska ređala pobede u Poljskoj i Francuskoj, sve je bilo u redu. Međutim, kad je nastupila Bitka za Britaniju u leto 1940. godine, mane ovog aviona su došle do izražaja. Sva buka oko Štuke, bilo da dolazi od ugrađenih sirena ili od propagande, pokazala se kao potpuni promašaj. Dobar marketing nije nikako mogao da pomogne u borbi sa brzim lovcima tipa Spitfajer i Hjurikejn. Štuka je bio brz prilikom obrušavanja ali i vrlo spor u penjanju. Britanski lovci bi ga uvek stizali i obarali bez većih problema. Umesto da budu strah i trepet, Štuke su postali glineni golubovi za vežbanje preciznosti britanskih pilota.

Usled velikih gubitaka, vrlo brzo su neslavno povučeni na druge frontove. Junkers JU 87 je uvek ostao samo izvikani model i dokaz da velika reklama ne podrazumeva i veliki kvalitet.