Naslovna fotografija: Kamenko Pajić

,,Mislim da ljudima nikad nije bilo bolje, mada je sve gore“ – 

  Branimir Štulić, februar 1982.

Ovaj tekst želim da posvetim jednom lepom trenutku u mom životu, makar da u danima praznika zanemarim ovaj odvratni virus. 

Vratiću se u daleku 1982.godinu na dan svog rođendana 11. februara, četvrtak, u srce grada Požarevca. Tog dana, sem mog ličnog praznika za koji sam rezervisao malu salu u kafani Čikoš sa željom da ga podelim sa svojim prijateljima, u najavi je bio nastup zagrebačke grupe Azra u starom Domu kulture, sada je to Politehnička škola, dva koncerta, prvi od 18 a drugi od 21 h. Naravno, čitavo moje rođendansko društvo kupilo je karte za drugi nastup Azre a moj poziv na kafanski đir bila je dobra prilika da se pripremimo za uživanciju.

U tom trenutku Branimir Džoni Štulić bio je na vrhuncu slave, za mene i mnoge oko mene postao je pravi junak, prvi  pesnik s gitarom koji je zapevao o ljubavi i slobodi, poput balkanskog Bob Dilana postao je krik sveta kome je dozlogrdila laž titoističkih diktatora i protuva svih boja  koji su samo nekoliko godina kasnije u  ratovima na prostoru Jugoslavije  pokazali svoje pravo lice.

Foto: Kamenko Bajić    

Od 1979. godine do tog trenutka (februar 1982) ređale su se Džonijeve pesme, nekoliko singlova, dva albuma, dakle četrdesetak pesama (meni su se skoro sve dopale iz prve) koje su Azru izbacile u sam vrh domaće muzičke industrije, kako kod publike tako i kod kritike. Doduše, bilo je dosta njih koji su potcenjivali, kao Džoni nije pevač već recitator, loše svira gitaru, tekstovi su teški… Ali onaj koji ga je voleo nije imao zamerke, Štulić je imao svoju publiku koja ga je bezrezervno podržavala. Ako se podsetimo da je neposredno pre pojave jugoslovenskog novog talasa  Balašević klicao režimu sa svojom „Računajte na nas“, Bregović promovisao „pastirski rok“, YU grupa pevala o crnim leptirima i životinjama koje se vrte u krug a  grupa Smak popunjavala svoj progresivni rok besmislenim tekstovima, pojava pesnika kao što je Džoni Štulić bila je prava senzacija. 

Fama o buntovnom pesniku sa Balkana proširila se van granica Jugoslavije, najuticajniji muzički časopis New Musical Express pisao je ode o Azri poredići njihove pesme i nastupe sa legendarnim The Clash. Dvostruki album Sunčana strana ulice koji je izašao u prodaju u proleće 1981. ocenjen je kao album godine po glasanju čitalaca Džuboksa, odličnog časopisa, istinita je priča da je Goran Bregović kada je čuo snimke u pripremi albuma, u prostorijama Jugotona, ostao zabezeknut i ozbiljno zabrinut za poziciju svog benda Bijelo Dugme, u to vreme najpopularnije grupe u zemlji. Srećan sam što mogu da svedočim o tom dobu pozitivne energije i kao fan i kao učesnik sa svojim autorskim bendovima Porok i Viola, stvarali smo svoju muziku u takvom ambijentu a često smo umeli i da obradimo po neku Azrinu pesmu, ludilo…

U mojoj studentskoj sobi na beogradskoj Zvezdari koju sam delio sa svojim starijim drugom Bogoljubom Obradovićem sa nadimkom Boza (on i ja smo utvrdili da je on, Boza, najbolji basketaš u istoriji Požarevca) napravili smo dogovor da radio-kasetofon u sobi svira muziku Džonija Štulića,  Rolinstounsa ili da se sluša radio Studio B kako bi izbegli eventualne nesuglasice, hehe.. 

Vikendom sam hrlio za Požarevac kako bi se sastao sa bendom, kako bi vežbali i ponešto snimali… A posebno mi je bilo prijatno druženje s Brankom, vojnikom iz požarevačke kasarne Sopot. 

Branko Kolar je jako interesantan lik, bivši član grupe Film, izvrstan bubnjar, izvanredan čovek i prijatelj, jako je bio srećan što je vojničke dane mogao da prekrati u druženjima sa sebi sličnim ljudima. Čak smo i organizovali jednu svirku u starom Domu kulture. Provodili smo sate i sate pričajući o muzici, svirkama i dogodovštinama. Branko je bio autentični svedok novotalasnog Zagreba, bio je prepun priča o Juri Stubliću i Filmu, o Haustoru, Prljavom Kazalištu, Parnom Valjku i naravno o Azri i Džoniju…

Uspomene mi naviru i teško mi je da mlađoj publici, koja čita ovaj tekst, dokučim koliko se to doba razlikovalo od ovog sadašnjeg. Danima smo pravili plan kako da vojnika Branka izvučemo iz kasarne tog februarskog četvrtka kako bi proslavili moj rođendan i gledali njegove zemljake na koncertu….

Iz popodnevnog dremeža probudila me je snažna zvonjava telefona, tada nisu postojali mobilni, Branko me zove, hajde stari, u hotelu sam, treba da se vidimo sa frendovima…

Na brzinu sam se spremio i potrčao ka hotelu Dunav….

 

                                                                Nastaviće se