Ako niste pročitali 1. deo

Jednog dana zapita ga sultanova kćerka draga:
„Kazuj, robe, odakle si, iz plemena kojega si?“
„Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra
što za ljubav život gube, i umiru kada ljube!“

Hajnrih Hajne

(Prevod: Aleksa Šantić)

Legenda kaže da je Branimir Johnny Štulić znao kako će nazvati svoj bend onog trenutka kada čuo sevdah sa ovim stihovima.

Ali da se vratim na nastavak priče…

Dakle, telefon zvoni, Branko zove, ja spreman kao puška trčim ka požarevačkom hotelu, Branko na recepciji, čeka me. Hajdemo u salu za ručavanje. Ulazimo, za centralnim stolom sedi Azrina trojka – Džoni, Boris Lajner i Mišo Hrnjak. Nasmejano dočekuju svog druga vojnika, pozdravljaju se, drago im je što se vide, Branko me predstavlja kao dobrog prijatelja, kolega gitarista itd…

Džoni me pogleda, uz čvrst stisak ruke i ciljajući me pravo u oči reče: ,,Jel’ Mate, kako ovdje četnici?”

Ja ostah bez reči, zabezeknut, šta da odgovorim, znam da je čovek otkačen,  pravi zvrk, ali dečki su iz Zagreba, kakvo je ovo sad pitanje? Prođe mi kroz glavu priča o navodnom srpskom poreklu Štulića iz gradića Nin kod Zadra, o Branimiru koji je rođen u Skoplju kao sin oficira JNA, ali šta kaže ovaj moj junak, taj pesnik o ljubavi i slobodi, šta mu je u glavi, kakvu to provokaciju sprema ili je možda zaplašen da mu se nešto ružno ne desi u sred zemlje Srbije??? Nekoliko dana pre toga imao je sedam vezanih svirki u beogradskom SKC-u, veličanstven trijumf u glavnom gradu Jugoslavije!

Taman da izustim nešto, ne znam ni sam šta, Džoni mi prekinu muku uz gromoglasni smeh svih za stolom, doduše moj smeh je bio samo olakšanje ,,što ne moram da se blamiram“ … a Džoni će meni: ,,’Ajde stari, sjedi, opusti se, večeras imamo tulum!”

Nastavili smo razgovor o predstojećem nastupu, o gitarama koje Džoni nosi na turneji, pomenuli smo i ono šta ja radim sa svojim bendom, Branko je pričao o vojničkim danima i našim zajedničkim svirkama, konobar je doneo piće i ručak za  Azru, Branko i ja smo se čuvali za druženje u kafani Čikoš…

Predložih da se svi skupa prošetamo do Čikoša ali Džoni i bubnjar Lajner morali su hitno na tonsku probu a basista Mišo ipak je krenuo s nama kako bi pozdravio moje drušvo koje me je već čekalo na rođendanski pir. Naravno da su svi bili iznenađeni kako mi je Azra čestitala rođendan a gosta Mišu smo čvrsto uverili da se društvo  temeljno priprema za ludi provod. Mišo je popio piće, pozdravio veseli skup i obećao dobru svirku. Na svu sreću (novčanik mi se tanjio sve brže), nama je vreme isticalo, već smo bili nestrpljivi da krenemo ka Domu kulture na naš deo spektakla!

Zgrada bivšeg Doma trgovačke omladine

Sala Doma kulture u zgradi bivšeg Doma trgovačke omladine,  zadužbinari Sava Mirković i Mihajlo Pavlović su između dva svetska rata poklonili svom Požarevcu predivno zdanje sa pozorišnom salom koja je bila prostor za sve namene, centralno mesto kulturnih zbivanja u gradu, bioskop. koncertna dvorana, teatar…mesto gde sam prvi put  imao nastup sa gitarom. Tamo sam po prvi put u životu bio na rok koncertu, Yu grupa je svirala, gledao sam Smak, Bijelo Dugme, Time, Josipu Lisac, Indekse, svirao u različitim kombinacijama a sa svojim bendom Porok napunio salu na našem samostalnom koncertu, godinu dana pre Azrinog dolaska…nezamislivo iz današnje perspektive…

Pisati o toj sali zahteva poseban prilog, samo da dodam da je šteta što danas ničemu ne služi.

Prilazimo Domu, mešamo s ljudima koji su bili na prvom koncertu, vidi se na njima zadovoljstvo, usput ispričaju po koji utisak. Sala se puni za drugi nastup, gledam, moj Požarevac unutra. Doduše, tu su prijatelji iz Petrovca i Velikog Gradišta, sve moji ljudi. Oštrimo se, tišina i tama i početak gruvanja…

Džoni i ekipa zagrejani od prvog nastupa, pod punim gasom ređaju pesme –

Krvava Meri, Kurvini sinovi, Pit i to je Amerika, Poljska u mom Srcu, Tople usne žene, Bankrot mama, Fafala…Ravno do dna, Gracija… Odlazak u noć…

Pokojni Glava na jedvite jade drži red u sali, tela preko stolica, neko na ramenima, poneka flaša ide od ruke do ruke,  Štulić ume da raspali pa onda umiri sa opijajućim rege ritmom…Džoni budi dobar… Devojke pevaju, svi pevaju, svi ozareni, svesni da je neponovljivo…

,,Uz tihu kletvu jurim kroz grad, kaput na ramenu normalna stvar,

novine u ruci jučerašnji broj, ne izgledam lijepo briga me za to,

zalazim u svaku birtiju, tamo trgnem vino rakiju,

a onda žurim da ne zakasnim i prije nego sto se pozdravim s njom,

dodirnut ću joj usne lagano, odlazimo zajedno u noć“….

,,Obrati pažnju na poslednju stvar i voljet ću te dugo“…

Foto: Kamenko Pajić

Nema bisa, iscrpljena Azra, publika bi još ali momci su skoro 5 sati na bini…svima je jasno je da je kraj…Laku noć!

Tako je bilo a moje je da otrgnem od zaborava.

P.S. Pre par godina posetio sam ćerku Sofiju u Holandiji, poželeo sam da se prošetamo do lepog grada Utreha i eventualno sretnemo tog dobrovoljnog izgnagnika i njegovu lepu Žozefinu, ženu koja ga verno prati poslednjih decenija. Nije ga bilo na mostovima, kanalima i pločnicima, možda drugom prilikom.

Džonijev Youtube kanal

Sala Doma kulture u zgradi bivšeg Doma trgovačke omladine